Kako sve više ljudi sa Balkana traži način da ode u Nemačku, a među njima ima i bračnih parova gde jedna osoba ima pasoš EU, želim da vam prenesem svoje iskustvo, kako biste se spremni susreli sa nemačkom birokratijom i započeli avanturu u ovoj velikoj zemlji prepunoj mogućnosti. Ova situacija je svakako mnogo lakša i brža nego kad oba partnera imaju _non-_EU pasoše. U mom slučaju, moja supruga ima pasoš Republike Hrvatske, a ja sam taj koji je morao da prolazi kroz birokratske procese. Procedura je slična bez obzira koji pasoš EU je u pitanju, sem u slučaju kada se radi o nemačkom pasošu, tada je procedura malo drugačija i uslovi su malo rigorozniji.
Kako je sve počelo
Supruga i ja smo te 2014. godine igrom slučaja radili u istoj firmi. U pitanju je globalna korporacija, nemačka firma, gde se s vremena na vreme može dobiti prilika za usavršavanje u nekoj od filijala u inostranstvu. To se upravo dogodilo mojoj supruzi. Menadžer iz Nemačke ju je primetio dok je obučavao tim u Srbiji i dopao joj se njen način rada i razmišljanja (kao i meni 😉), te je na osnovu svog potencijala dobila mogućnost za „Trainee“ program u sedištu firme u Hamburgu u trajanju od dve godine. Prilika je bila neverovatna, a kako smo oboje hteli da probamo neko vreme da živimo u inostranstvu, dogovorili smo se da moja supruga prihvati ponudu, a ja ću naći način da joj se pridružim. Pošto smo oboje te godine upisali master studije u Beogradu, odlazak u Nemačku je odložen za godinu dana, tako da smo imali vremena do početka 2016. godine da se pripremimo.
Da ne bude zabune, nisam želeo da dođem u Nemačku da bih pobegao iz Srbije. Imao sam vrlo lep život u Srbiji, posao i okružen najboljim ljudima koje znam. Zbog toga sam od početka sam na to gledao samo kao na priliku za veliku životnu avanturu. Nakon nešto više od dve godine boravka ovde, posmatram svoj život u Nemačkoj i dalje tako, ali želim da to traje i dalje, da ostvarim sebe onako kako bih teško mogao u Srbiji.
Prvi veliki koraci u pripremama
Iskreno, Nemačka mi nikada ne bi bila prvi izbor za život u inostranstvu (jug Evrope mi se više dopada 😉), nisam znao jezik, nisam poznavao nikog tamo, ali svako novo iskustvo vredi i nisam zažalio. Prva stvar koju sam morao da uradim je da naučim jezik. Započeo sam intenzivni kurs u Beogradu, krenuvši od početnog nivoa i za 6 meseci sam uspeo da dođem do diplome B2 nivoa. To je bilo veoma izazovno, jer sam pored punog radnog vremena pohađao časove četiri puta nedeljno po pet sati. Iako je u mom slučaju za dobijanje boravišne i radne dozvole potreban samo A1 nivo, znao sam da mi to ne bi mnogo značilo za sam život tamo i traženje posla, zato sam rešio da odmah idem na viši nivo. Prvi korak je završen.
Drugi korak je bio malo…pa malo kompleksniji – kako doći do boravišne i radne dozvole. Posle razmatranja nekoliko opcija odlučili smo da je najbolja i najlakša varijanta da se venčamo, što bi se svakako jednog dana i desilo, pa što ne bismo to i malo ranije uradili? Ono što je bila olakšavajuća okolnost, je to što moja supruga ima hrvatski pasoš, te je za mene proces bio značajno brži. Nisam morao ništa da radim preko nemačke ambasade, već tek kad dođem u Nemačku da direktno apliciram za boravišnu dozvolu preko tkz. “spajanja porodice“. Zvanično se to zove Aufenthaltskarte für Familienangehörige von EU- und EWR-Bürgern [ Auf-ent-halts-karte fuer familien-an-ge-hoerigen fon EU und EWR buergern], tj. u prevodu boravišna kartica za članove porodice EU i EEP građana. EEP je akronim za Evropski ekonomski prostor (otvara se u novom tabu). Ova kartica istovremeno predstavlja kako boravišnu tako i radnu dozvolu.
Međutim, pošto je trebalo da sredim papire preko njenog hrvatskog pasoša, naš brak je morao da bude odobren u Hrvatskoj. To znači da je nakon venčanja trebalo izvaditi prvo srpski međunarodni venčani list u opštini u Beogradu gde smo se venčali, a potom predati ga hrvatskoj ambasadi u Beogradu ili u gradskoj službi za opštu upravu u Zagrebu kako bi nam izdali hrvatski međunarodni list venčani list. Ovo mora da uradi nosilac hrvatskog pasoša. Ako idete u Zagreb, biće gotovo u toku dana, dok preko ambasade traje dva do tri meseca. Mi smo se odlučili za put preko ambasade u Beogradu jer nismo bili u žurbi sa vremenom.
Odlazak i suočavanje sa birokratijom
Odlazak mi nije nimalo lako pao, mnogo sam vezan za Beograd, za naš način života, prijatelje i porodicu. Ipak, preovladala je želja da budem uz svoju ženu, iskusim nešto novo, i da se iz prve ruke uverim u „bolji život na Zapadu“. Prvo je otišla moja supruga, a ja sam zbog završavanja mastera ostao još par meseci u Srbiji. Za to vreme ona se raspitala šta mi sve treba za dobijanje boravišne i radne dozvole.
Pre nego što odete, iz Srbije ponesite sledeću listu dokumenata:
- Međunarodni venčani list (u našem slučaju izdat od Hrvatske u hrvatskoj ambasadi u Beogradu)
- Diploma najvišeg završenog nivoa nemačkog jezika
- Diploma najviše završene škole
- Pasoš i kopija prve stranice pasoša
Mala napomena – svi papiri koji su na srpskom jeziku moraju da budu prevedeni na nemački jezik i overeni od strane sudskog tumača. To možete završiti i u domovini, jer je znatno jeftinije nego u Nemačkoj. To se ne odnosi na međunarodni venčani list koji je već izdat na stranom jeziku i nema potrebe da se prevodi na nemački.
Prvo što treba da uradite po dolasku u Nemačku je da potpišete ugovor o stanu gde živite i da se sa tim ugovorom prijavite da živite na određenoj adresi tj. da prijavite prebivalište. Nadležna služba za to se u Hamburgu zove Kundenzentrum [Kunden-centrum], dok se u drugim gradovima ta služba može i drugačije zvati. U tekstu ispod možete pročitati više kako se prijavljuje prebivalište.
Pored toga, vaš partner treba da vam obezbedi zdravstveno osiguranje. Ovo se može bez problema obaviti telefonskim putem gde će vam na kraju osiguravajuća kuća poslati potvrdu poštom na kućnu adresu. Listu dokumenata iz Srbije ćete dopuniti sledećim dokumentima koje dobijate u Nemačkoj:
- Izvodi plata vašeg partnera za poslednja tri meseca. Postoje uslovi za neophodnu visinu plate koje je potrebna. Treba dokazati da je plata dovoljna za izdržavanje bračnog partnera. Visina plate zavisi od pokrajine do pokrajine i to je najbolje da se raspitate u „Kundenzentrum“-u pre nego što predate dokumenta.
- Ugovor o zakupu stana. Neretko se obraća pažnja na kvadraturu stana tj. da li je dovoljno za dve osobe. Ako se dobro sećam, pravilo je otprilike 20m2 po osobi, ali znam slučajeve gde može i manja kvadratura.
- Potvrda o prebivalištu
- Potvrda da imate zdravstveno osiguranje
- Biometrijska slika za pasoš
Sledeća stanica je kancelarija za strance (nem. „Ausländerbehörde“ [ Aus-lender-behoerde]) . Zavisno od same službe, negde ćete morati da zakazujete termin unapred putem njihove internet stranice, a negde, kao u mom slučaju, jednostavno da odete u kancelariju. Međutim, zbog velikog broja stranaca, često su u tom slučaju dugi redovi ljudi koji čekaju, tako da, ako nemate termin, nabolje je da odete čim kancelarija počne da radi (ako ne i ranije), da biste uopšte stigli taj dan da dođete na red. To takođe zavisi od mesta u kom živite. Primera radi, u Berlinu su mnogo veće gužve nego u nekoj maloj varošici. Za prvi termin je neophodno da oba partnera dođu u službu. Po dolasku ćete dobit formular koji treba da popunite i koji na šalteru predajete, nakon čega vam daju broj za čekanje.
Dalje je sam proces manje-više sličan kao proces za izdavanje lične karte u Srbiji: kada dođete na red, sednete za šalter, predate dokumenta, daju vam papir na koji stavite vaš potpis koji će da stoji na vašoj elektronskoj identifikacionoj kartici (nem. „elektronischer Aufenthaltstitel“ (eAT) [elektronišer Auf-enthalts-titel]) i dajete otisak prsta. Pritom, potpis na eAT ne mora da bude isti kao u pasošu. Nije trajalo duže od 10 minuta.
Ono što je mene posebno iznenadilo je ljubaznost osoba koje rade sa vama i nivo strpljenja koje imaju, s obzirom da se tu svakodnevno susreću sa ljudima različitog obrazovanja, iz različitih kultura i pre svega, uglavnom sa slabim poznavanjem jezika (ne samo nemačkog). Iako se i ovde desi da vas vrate kući, jer nešto nedostaje, bez ikakvih problema vam detaljno objasne kako da nabavite to što nedostaje i to sve uz veliki osmeh na licu (to je možda i jedna od najbitnija razlika u odnosu na naš javni sektor). Naravno, sve se plaća, pa tako i izdavanje boravišne dozvole. Cena zavisi od pokrajine i mesta, a u mom slučaju je bila 60€. Najbolje da se raspitate pre nego što zakažete termin. Nakon što predate dokumenta, dobićete potvrdu da ste trenutno u procesu dobijanja boravišne dozvole.
Nakon tri nedelje stiglo mi je pismo da je boravišna kartica (nem. „Aufenthaltskarte“ [elektronišer Auf-enthalts-karte]) izrađena i da treba da je pokupim u istoj kancelariji gde sam i predao dokumentaciju. Prva kartica se obično izdaje na probni period koji je promenljiv. Do sad nisam saznao koji su kriterijumi za određivanje dužine tog perioda, ali verovatno zavisi od nivoa obrazovanja, znanja jezika i sl. U mom slučaju iznosio je godinu dana. Nakon tog perioda, samo odnesete probnu karticu i dobijete novu na duži period (drugu karticu sam dobio na 5 godina). Nakon pet godina imate pravo na neograničenu boravišnu dozvolu.
Veoma bitna napomena, ta kartica predstavlja vaš identifikacioni dokument, boravišnu dozvolu i radnu dozvolu istovremeno. Ipak, za putovanja po EU će vam i dalje trebati pasoš. Od momenta kada dobijete karticu možete da živite i radite u Nemačkoj kao i svaki drugi građanin. Što se tiče ograničenja koji idu uz nju, postoji samo jedan, morate da živite sa osobom preko koje ste i dobili karticu, tj. morate da budete prijavljeni na istoj adresi sa bračnim partnerom (nas međutim niko nijednom nije proveravao da li zaista živimo ovde), a možete da se prijavljujete za bilo koji posao, ne uslovljavaju vas da pohađate integracioni kurs i sl.
Veoma bitna napomena, eAT kartica predstavlja vaš identifikacioni dokument, boravišnu dozvolu i radnu dozvolu istovremeno. Ipak, za putovanja po EU će vam i dalje trebati pasoš.
Dodaću još jednu stvar – šta se dogodi ukoliko izgubite karticu, što se meni dogodilo kada su mi ukrali novčanik u Italiji. U suštini, slična procedura kao kod nas: prijavite nestanak policiji i uz potvrdu od policije i pasoš i vašu fotografiju idete na istu adresu gde ste izvadili karticu. Predate dokumenta, skeniraju vam prst, platite (ovaj put je manja suma u pitanju – oko 30€ u mom slučaju) i sačekate opet oko 3 tri nedelje da bude gotova.
S obzirom da ja nisam imao nikog ko bi mogao da me upozna sa ovim procesom, svestan sam značaja ovakvih informacija. Znam koliko je to značilo ljudima koji su došli ovde i koji su mene pitali da ih uputim. Nadam se da sam ovim putem uspeo i vama da pomognem. Rado ću odgovoriti na vaša dodatna pitanja, samo pišite komentare. 😊
